Последњи поздрав Зорану Илићу 25.11.2023.
Поштоване колеге, ученици, пријатељи, породицо,
Када је у суботу стигао глас да нас је напустио Зоран Илић, колега и директор наше школе, остали смо затечени, неми. Нисмо могли да поверујемо да нас је напустио наш Зоки и да је отишао тамо одакле се људи враћају само у сећању. И сада се тако осећамо.
Његовим одласком сви смо на губитку. Изгубили смо дивног и племенитог човека, колегу, директора. Зато сада, у име свих присутних, изражавам најискреније саучешће породици. Изгубили сте оца, сина, супруга, брата. У свом болу, покушајте да нађете снагу и будите поносни што сте га имали.
Зоранов вољени син, Димитрије, одрастао је међу нама и постао диван млади човек. Сви знамо са колико је очинске љубави и поноса говорио Зоки о његовим успесима и колико је био тужан и опет поносан када је Димитрије кренуо на студије у Београд.
Надамо се, Димитрије, у ствари знамо, да ћеш пронаћи снаге у себи да се избориш са својим губитком и да ћеш бити подршка и утеха мајци и баки. А ми ћемо, опет, у теби препознавати нашег Зокија. Твоја туга је и наша туга.
Ми, његове колеге и његови бивши ученици, мораћемо да научимо, као и ви, његови најмилији, како даље без њега. И ми смо неутешни јер смо изгубили човека који је увек имао времена за сваког од нас. Изгубили смо човека који је зрачио добротом, миром, разумевањем и љубављу. Волео је своје ученике, колеге, школу у коју је први пут ушао давне 2001. године као наставник биологије.
Извео је Зоран као одељењски старешина четири генерације ученика. У периоду од 2008. до 2017. године био је помоћник директора школе, а од 2018. обављао је функцију директора ОШ „Милица Павловић“.
Зоран Илић је рођен 27. децембра 1967. године у Чачку. Детињство је провео у питомој Доњој Краварици где је и стекао своју благу нарав. Основну и средњу школу завршио је у Ариљу, а Природно-математички факултет, одсек биологија, у Крагујевцу.
Драги наш Зоране,
Има имена која се у школи на заборављају! Међу њима ће бити и твоје име, а и твоја доброта, племенитост и љубав према свима нама. Ниси умео да се наљутиш! Умео си само да помогнеш, разумеш, кажеш топлу људску реч. Твој осмех и блага реч грејали су нам душу, чинили да посао обављамо лакше и са радошћу. Заузврат, сви смо те волели – ученици, колеге, родитељи ученика. Свуда си био радо виђен гост. Захваљујући теби, школи су се обраћали са љубављу и поштовањем. Чуваћемо у себи све оно што си дубоко уградио у нас. Ко још може да заборави тебе Зоки, пријатељу, људино, добричино и поштењачино! Донео си мир у нашу школу и у наша срца.
Путуј сада и ти у миру и не брини. Чуваћемо твоје дете и сву нашу децу, а тебе помињати, тужни због твог одласка, а радосни јер смо са тобом проживели најлепше дане у школи.
Колектив школе „Милица Павловић“
Последњи поздрав Кону 15.12.2008.
Основна школа „Милица Павловић“ данас не ради. Не чује се школско звоно, у ходницима, не чује се жагор ђака у дворишту… Не чује се ни звук клавира из кабинета за музичко, где је тако често наш Коне свирао и певао са ђацима. Поред тог инструмента нема наставника. Сада је Конова слика на клавиру… А дирке су поклопљене.
Са неверицом смо примили вест о Коновој изненадној смрти и са истом неверицом и болом смо се окупили овде у присуству његове породице, пријатеља, ђака и наставника, да га последњи пут поздравимо.
Драгослав Радишић Коне, рођен је 2. јула 1962. године у Шашинцима код Сремске Митровице, од оца Бранка и мајке Љубице. Ту је провео рано детињство. Када су се 1968. године родитељи преселили у Чачак, похађао је основно образовање у Основној школи „Милица Павловић“. Био је јако поносан што је истовремено и ђак и наставник те школе.
Коне је у Ужицу завршио средњу педагошку школу, а затим је прешао у Скопље, где је завршио педагошку академију и добио звање наставник музичке културе.
Оформио је породицу и у браку са супругом Соњом добио је сина Николу и ћерку Катарину. Као млади наставник радио је у Доњој Трепчи, Пријевору, Прељини, у основним школама „Танаско Рајић“, „Филип Филиповић“, „Драгиша Мишовић“, а од 1996. године засновао је сталан радни однос у ОШ „Милица Павловић“. У просвети је радио 21 годину, остварујући успешну сарадњу са колегама и трудећи се да ђацима пренесе љубав према свом предмету. Музика је годинама била део његовог живота, професионалног и приватног. Са својим друговима је често свирао, увесељавао друге, делио са њима туге и радости. Коне је био наш весељак, а свој живот, своје проблеме, нарушено здравље скривао је, као да није желео да буде другачији у нашим очима.
Чудан је живот. Док га живимо и уживамо, не видимо га. Бежи испред нас. Кад га желимо или када жалимо, ми га видимо јасно и боли нас, јако. Тако је и са људима. Док су са нама, чини нам се да ће заувек бити ту. А када оду, оду изненада и често без поздрава. Тако је отишао и наш Коне, у среду, после дежурства. И више нам се неће вратити. Остаје нам само жаљење. Жаљење за њим, који је још толико међу нама, да сваку реч коју изговарамо прати његов осмех, његов поглед или његова шала.
Коне је био човек којем смо прилазили са осмехом на лицу, са којим је разговор текао лако, који је успевао да сагледа ведру страну и у најтежој ситуацији, да орасположи или утеши човека. Са њим смо се много смејали, на одморима, у канцеларији, у учионици, на седницама Наставничког већа или на разним састанцима. Све је било некако лакше и лепше са Коном.
Сећаћемо се његових шала којима је засмејавао ђаке на екскурзијама. Сећаћемо се приватних дружења и прослава у школи. Сећаћемо се његове песме. Како је само лепо певао! И како смо волели да нам пева. И како смо га и због песме волели!
У његовом кабинету стоји натпис «Музика је ствар срца». А Коне је имао топло срце. Био је наш скроман чачански, градски момак, поштен, лепо васпитан, чисте душе. Они људи који су га ближе познавали, знали су колико је био пожртвован и као син, и као отац, и као брат и као пријатељ. Зато увек остају питања: Колико смо ми њему дали? Јесмо ли га разумели довољно? И зашто не можемо да спречимо да нам неко кога волимо не оде рано?
Коне би желео да се нашалимо и сада, када се опраштамо од њега, да за све које је волео ово не буде толико болно. Али, не сме нам замерити, јер нам је свима тешко… Најтеже чика Бранку и тетка Љубици, јер су изгубили дете, свог вољеног сина, сестри Драгани јер је изгубила брата о коме се толико бринула, Николи и Катарини јер су изгубили оца када им је најпотребнији. Тешко је осталим члановима породице, пријатељима, колегама, ђацима са којима је делио осмехе и песму, јер су изгубили доброг пријатеља, колегу, наставника.
Велики су они људи који друге прихватају онакве какви јесу. Који не осуђују, већ праштају и воле. Чија је доброта толико блага, искрена и ненаметљива да је прихватамо оберучке као саставни део наших живота. И не помишљамо да би могла тако изненада нестати. Велики је био и наш Коне.
Драги Коне, сада када се опраштамо од тебе не прихватамо да те нема. Толико си део нас да нам те ни смрт није одузела.
И на крају, како се опростити од музичара? Најбоље би било песмом…. Али… „музика нам са усана не долази, а речи у грлу застају“.
Збогом Коне,
Бог нека ти душу прости
