Савиндан у нашој школи

01

Поштујући све прописане мере, ОШ „Милица Павловић” обележила је и ове године школску славу.

Господин Марко Ивановић, домаћин славе, дочекао је свештеника Мирка Мандића и уз присуство директора школе професора Зорана Илића и колектива, пререзао славски колач. Господин Ивановић се у свом обрађању захвалио присутнима изразивши наду и веру да ћемо се наредне године веселити у пуном сјају светосавске прославе. Такође, као бивши ђак Школе, присетио се својих учитеља и наставника, уз које је стасавао и образовао се.

Ове године није било свечане приредбе услед епидемије Ковида. Ипак, навикнути смо да уз Светог Саву сваке године запалимо славску свећу, помолимо се и пребродимо све недаће. Надамо се да ћемо наредне године славити заједно са нашим ђацима, колегама и пријатељима.

Срећна слава!


 

У Чачку, Среде, 27. Јануара 2021. године Савиндан — ОШ Милица Павловић

Драги професори, учитељи, сво особље и директоре, добро јутро!

Тренутна ситуација са вирусом нас обавезује на нешто другачије прослављање Светог Саве. Баш зато — преврћући разне песме, говоре и списе, покушах да нађем нешто значајно за рећи, а да не буде моје. Јер како је лепо Матија Бећковић приметио:

Шта ће ново, ако имаш старо, прије себе и нас написано, које ти је свак напамет знао. Па се можеш придружит прецима. Исте песме, истим ријечима и сузама на истим местима. Коме треба каква друга књига, тај и није из овог народа.
Данас неће бити ни приредбе, ни представе, ни мале дечице да певају о Светом Сави, а не би ни било пријатно да их ја рецитујем. Зато, ја ипак тврдоглаво хтедох написати нешто своје за рећи. У жељи да то буде искрено, и без много глуме, потражих неке старе своје, а дечије речи.
 

-

Пре више од двадесет година, у овој истој школи,
са како се тада чинило хиљаде родитеља и деце,

био сам прозван у први разред, као последње дете.

Данас, ево стојим овде као прво дете, прво дете Милоша и Славице.




Баш то последње дете, би смештено у учионицу једне озбиљне тете, Маслаћевић Милице. Строгоћа и карактер учитељице, очврснуће ово дете од главе до пете.
Разред пети, код Љиљане Јозовић долети. Несташлуке прави, галами, али Љиљана не мари.
Смирено и здраво, у свакој ситуацији, Љиљана реагује право.

Науке разне, професори и другари нови, свашта се ту чудно до осмог разреда згоди. 



Ноте нас учи професор Коне, данас му горе шаљемо поклоне.
Да ли на главу јабука паде, или то Миловановић Зорица кеца даде?

Бобан нас марљивост учи од хипотенузе па до катете, то и данас зна свако његово дете.

Морал или морски корал, разлику нас је научио професор Зоран.
Осмех, шалу и драму, у нама пробуди сликом и ликом, Драмлић Жико.

Није право што кажу, овај стих није за шарену лажу!

Јер снагу комете, љубав планете ВИ уткасте у то ”последње” дете!

Мати моја, ми је уста ова дала,
Да ја вама данас кажем ХВАЛА!

Ово Хвала, није само моје, већ другова моје генерације, који су данас озбиљни и веома способни људи, тек да их само видите. Ово Хвала долази такође од млађих генерација, троје чланова породице Ивановић, као и њихови другари вам шаљу пуно захвалности. Сви ми смо имали својеврстан едукативни, инспиративни али пре свега један родитељски третман пун љубави од велике већине учитеља и професора ове школе, без кога данас не би били то што јесмо. Зато смо вам неизмерно захвални. Хвала!
У име породице Ивановић, желим вам срећну славу!

Живели.

02

03

04

06

07

08

09