СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА НАШЕГ ВЕРОУЧИТЕЉА

На данашњи дан, када великог лучоношу светлости Христове прославља Српска црква, српске школе и породице, хришћани широм света, посебна је част бити становник града у којем се слава Христу певала још од VI века у пет храмова на Градини Јеличкој, у граду брата Немањиног, кнеза Страцимира, ктитора Богородице Градачке, храма у којем и данас славимо Бога, града којег је као своју стричевину још од малена посећивао највећи српски светитељ, и у чије је тло утиснуо на хиљаде својих светих стопа, на које често стајемо ни незнајући да ходамо Савиним стопама. Та част и понос обавезују нас да их оправдамо и заслужимо, да их са узвишеном љубављу несебично пренесемо на оне који од нас уче.

Ми сви знамо понешто о Светом Сави, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Христа Господа, на кога се угледао, и Цркве коју је окупљао, а у великој мери, то је биографија и целог нашег народа. 
Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у ,,земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка досезању Љубави Христове, на том путу он није само ,,имитирао” Христа. Он је са Њим у свему ,,сарађивао”, откривши у себи тај пут који води у живот, пут светлости живота у тами привидних, потрошних задовољстава. Позива и нас да га следимо као правог пастира свога рода. Просвећени Растко, свестан својих ограничења која проистичу из дубине људског начина постојања, упркос раскоши, комфору живота, технолошким достигнућима која данас, као никада, замењују лични однос, схвата да човек не може да живи сам. Када је постао свестан тога из дубине своје душе завапио је за Богом и тражио заједницу љубави са Њим. Та заједница живота за Бога и за друге, то је оно што је темељ и суштина овог светог човека, а светитељи се одувек по томе познају – по љубави коју су показивали. 
Светитељи нису само подвижници, монаси, тај се појам заправо шири на све чланове организма Цркве, на све који се угледају и теже јединству са Христом. На све који се просвећују. Неко је рекао да је највећа туга на овом свету не постати светитељ, зато што је светост свима нама намењена. Сви смо позвани да је остваримо, јер светост није нешто спољашње, нешто што Бог спушта на нас Савиним молитвама или нам даје као награду, него остваривање најдубљих унутрашњих потенцијала људскога бића. Сваки човек је позван да буде свет без обзира на порекло, место рођења, пол, узраст, интелектуалне могућности. Сви су позвани, зато што је светост најдубља могућа заједница љубави са Богом и иста таква проширена и пренесена на друге људе. Таква љубав је и Саву учинила светитељем који већ осамсто година просвећује своја духовна чеда, која се и данас сабирају да му искажу љубав и поштовање, да прославе утемељивача наше духовности и науке. Упркос труду стиче се утисак да ту неко недостаје, као да је главни јунак отпутовао и оставио нам само своју слику. 
У овом веку све се преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из својих живота. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на потпуно смо погрешном путу. Светосавска традиција није обожавање пепела, него обожавање ватре! Једино ћемо волети, поштовати и славити Светога Саву ако волимо и носимо у себи, као највишу духовну вредност, његово дело, његово учење и његове законе, јер су то закони Господа нашег Исуса Христа. Ако буде у нашим срцима, у породици, у школи, у нашим прегнућима, он ће бити наш савременик, а његово дело живо. У молитвама је желео да будемо часни и свети људи. Циљ му је била ,,света”, а не ,,велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. 
Наша љубав према Светом Сави не мери се по раскоши песама које му узносимо, ни по богатству трпезе коју спремамо, ни по речима њему упућеним, већ искључиво по томе колико смо се угледали на Њега, у вери и делима љубави које полажемо једни за друге. Савине иконе које се налазе у свакој Српској цркви, свакој Српској школи не служе да нас подсете на његов изглед, нити да нас заштите од зла које сами чинимо једни другима, већ су ту да нам покажу у које даљине гледају његове плаве очи и чија светлост обасјава његов лик. Ту су да нас просвете светошћу светлости савршене љубави Христове. Ту су да нас науче да је просвета пројекција светости. Ту су да нам покажу пут који води у живот. 
Христос је рекао: Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да идете и род доносите; ( Јн.15, 12) Бог нам је по својој милости подарио и великана Светог Саву, на коме би нам позавидели и највећи народи. Подарио нам је и већ осамсто година нам поставља питање шта ћемо у својим животима учинити са њим.

Веручитељ Милош Живановић